Samo majka može da zna koliko je duboka i emotivna veza s detetom. Pročitajte ovo dirljivo pismo.
Deca ponekad umeju da slome srce svojim majkama i kažu im da više vole svoj posao nego njih. Tako je bilo i u slučaju novinarke Saše Emons, koja je potom napisala ovo dirljivo pismo.
“Draga ćerko,
Pitala si me nedavno zašto više volim svoj posao nego tebe i tvog brata. Ovo tvoje pitanje mi je malčice slomilo srce, ali budući da imaš osam godina, mislim da to tako i treba. Ne brini, neću ti uzeti za zlo. Ćerke imaju zadatak da znaju i provociraju slabe tačke svojih majki – to je poseban karakter naše povezanosti. I ja sam isto radila svojoj majci.
Kada sam bila malo starija nego ti sada, posle više godina koje je provela kući odgajajući mene, mog brata i sestru, ona se vratila na posao, radila je pola radnog vremena. Na ovu temu ću te podsetiti i kada porasteš i budeš suočena sa istim komentarima svoje ćerke, isto kao što i moja mama danas radi meni. (P.S. Mama, oprosti, još jednom!)
Ti nisi ni osetila vreme koje sam provela kod kuće. Vratila sam se na posao već posle tri meseca provedenih u kući, i osim onih osam meseci koje sam provela uz tvog brata kada se rodio, za tebe sam uvek radila. Iako je osećaj da ću izaći iz kuće i ostaviti te onog dana kada se završilo moje porodiljsko, izgledao potpuno neverovatno i nisam ni mogla da poverujem da ću to uraditi, sve do trenutka kada se to i desilo, bilo je to i olakšavajuće za mene – vratiti se u normalu posle čudesnog preokreta koji si donela u moj život.
Neki ljudi rade da bi zaradili za život, a neki su srećni jer su plaćeni da rade ono što vole. Ja sam jedna od tih srećnih koji pripadaju ovoj drugoj grupi. Znala sam šta želim da budem od onog dana kada je moja nastavnica u osmom razredu pročitala moju priču celom odeljenju i rekla mi da sam rođeni pisac.
Još uvek mi se obrazi zacrvene i sve u meni zadrhti kada uspem da se izborim sa rečima i dam pisani oblik svojim mislima. Mislim da prepoznajem isti sjaj u tebi kada crtaš, ali možda ti u sebi nosiš još snažniju strast koja tek čeka da bude otkrivena.
Šta bi bilo kada bih ja tebi rekla da biraš – tvoja umetnost … ili ja? Naravno, kada bi morala da biraš, izabrala bi mene (nadam se), ali zar ne bi bilo nepravedno to uopšte tražiti od tebe? Trenutno govoriš kako ne želiš ni da imaš decu, zahvaljujući svom apsolutno nemogućem bratu, ali možda ćeš se predomisliti jednog dana. Ako budeš promenila mišljenje, nadam se da svoju ljubav prema stvaranju nećeš žrtvovati zarad ljudi koje voliš, bilo da od toga zarađuješ ili ne. Nadam se da ćeš izabrati i partnera koji će ti želeti isto.
Ali, vratimo se na prvobitno pitanje. Mnogo je razloga zbog kojih mame rade – i možda uopšte nisu oni koje ti očekuješ. Ovo su moji razlozi.
Radim zato što volim. Radim zato što me stvaranje čini srećnom i ta sreća se preliva na sva druga područja mog života uključujući i to da sam strpljiva, angažovana i kreativna mama.
Radim zato što su potrebne dve plate da se pokrije ova lepa kuća u kojoj živimo, tvoji časovi gimnastike i baš te patike koje si želela da imaš.
Radim zato što želim da tvoj brat i ti budete ponosni na mene. Radim zato što sam se bavila ovim zanimanjem i pre nego što si se ti rodila, i zato što želim da nastavim da se bavim time i kada ti odeš na fakultet.
Radim zato što – uprkos tome što sam ja roditelj koji je gotovo uvek taj koji se vraća kući na vreme, roditelj koji retko putuje zbog posla, roditelj koji vodi računa o rokovima u tvojoj školi – ti nikada ne bi pitala svog oca zašto on radi. Njegova ljubav kao da je data takva sama po sebi i njegovi dugi radni dani ne mogu da je pomute.
Radim zato što si, iako još tako mlada, već upila suptilnu poruku da je žensko zaposlenje manje važno i manje značajno, kao i da mame koje zaista vole svoju decu ne rade.
Radim zato što se nadam da će se to promeniti do trenutka kada ti budeš dobila svoju ćerku. Da ukratko odgovorim na tvoje pitanje – volim svoj posao, ali naravno da tebe i tvog brata volim mnogo, mnogo više. Kada bih morala da biram, izabrala bih vas.
Ali, tako sam srećna što ne moram da biram i nadam se da ni ti nećeš morati.”
Piše: telegraf.rs
Deca ponekad umeju da slome srce svojim majkama i kažu im da više vole svoj posao nego njih. Tako je bilo i u slučaju novinarke Saše Emons, koja je potom napisala ovo dirljivo pismo.
“Draga ćerko,
Pitala si me nedavno zašto više volim svoj posao nego tebe i tvog brata. Ovo tvoje pitanje mi je malčice slomilo srce, ali budući da imaš osam godina, mislim da to tako i treba. Ne brini, neću ti uzeti za zlo. Ćerke imaju zadatak da znaju i provociraju slabe tačke svojih majki – to je poseban karakter naše povezanosti. I ja sam isto radila svojoj majci.
Kada sam bila malo starija nego ti sada, posle više godina koje je provela kući odgajajući mene, mog brata i sestru, ona se vratila na posao, radila je pola radnog vremena. Na ovu temu ću te podsetiti i kada porasteš i budeš suočena sa istim komentarima svoje ćerke, isto kao što i moja mama danas radi meni. (P.S. Mama, oprosti, još jednom!)
Ti nisi ni osetila vreme koje sam provela kod kuće. Vratila sam se na posao već posle tri meseca provedenih u kući, i osim onih osam meseci koje sam provela uz tvog brata kada se rodio, za tebe sam uvek radila. Iako je osećaj da ću izaći iz kuće i ostaviti te onog dana kada se završilo moje porodiljsko, izgledao potpuno neverovatno i nisam ni mogla da poverujem da ću to uraditi, sve do trenutka kada se to i desilo, bilo je to i olakšavajuće za mene – vratiti se u normalu posle čudesnog preokreta koji si donela u moj život.
Neki ljudi rade da bi zaradili za život, a neki su srećni jer su plaćeni da rade ono što vole. Ja sam jedna od tih srećnih koji pripadaju ovoj drugoj grupi. Znala sam šta želim da budem od onog dana kada je moja nastavnica u osmom razredu pročitala moju priču celom odeljenju i rekla mi da sam rođeni pisac.
Još uvek mi se obrazi zacrvene i sve u meni zadrhti kada uspem da se izborim sa rečima i dam pisani oblik svojim mislima. Mislim da prepoznajem isti sjaj u tebi kada crtaš, ali možda ti u sebi nosiš još snažniju strast koja tek čeka da bude otkrivena.
Šta bi bilo kada bih ja tebi rekla da biraš – tvoja umetnost … ili ja? Naravno, kada bi morala da biraš, izabrala bi mene (nadam se), ali zar ne bi bilo nepravedno to uopšte tražiti od tebe? Trenutno govoriš kako ne želiš ni da imaš decu, zahvaljujući svom apsolutno nemogućem bratu, ali možda ćeš se predomisliti jednog dana. Ako budeš promenila mišljenje, nadam se da svoju ljubav prema stvaranju nećeš žrtvovati zarad ljudi koje voliš, bilo da od toga zarađuješ ili ne. Nadam se da ćeš izabrati i partnera koji će ti želeti isto.
Ali, vratimo se na prvobitno pitanje. Mnogo je razloga zbog kojih mame rade – i možda uopšte nisu oni koje ti očekuješ. Ovo su moji razlozi.
Radim zato što volim. Radim zato što me stvaranje čini srećnom i ta sreća se preliva na sva druga područja mog života uključujući i to da sam strpljiva, angažovana i kreativna mama.
Radim zato što su potrebne dve plate da se pokrije ova lepa kuća u kojoj živimo, tvoji časovi gimnastike i baš te patike koje si želela da imaš.
Radim zato što želim da tvoj brat i ti budete ponosni na mene. Radim zato što sam se bavila ovim zanimanjem i pre nego što si se ti rodila, i zato što želim da nastavim da se bavim time i kada ti odeš na fakultet.
Radim zato što – uprkos tome što sam ja roditelj koji je gotovo uvek taj koji se vraća kući na vreme, roditelj koji retko putuje zbog posla, roditelj koji vodi računa o rokovima u tvojoj školi – ti nikada ne bi pitala svog oca zašto on radi. Njegova ljubav kao da je data takva sama po sebi i njegovi dugi radni dani ne mogu da je pomute.
Radim zato što si, iako još tako mlada, već upila suptilnu poruku da je žensko zaposlenje manje važno i manje značajno, kao i da mame koje zaista vole svoju decu ne rade.
Radim zato što se nadam da će se to promeniti do trenutka kada ti budeš dobila svoju ćerku. Da ukratko odgovorim na tvoje pitanje – volim svoj posao, ali naravno da tebe i tvog brata volim mnogo, mnogo više. Kada bih morala da biram, izabrala bih vas.
Ali, tako sam srećna što ne moram da biram i nadam se da ni ti nećeš morati.”
Piše: telegraf.rs
